О ИМЕНУ И ИСТОРИЈИ МАЈЕВИЦЕ

Мајевица је ниска планина на сјевероистоку Републике Српске, чије се падине простиру до ријеке Саве, односно до равни Посавине и Семберије, на западу до ријеке Тиње и на истоку Дрине, а на југу до долине Спрече. Пејзаж карактерише шума - мјешовита листопадна. Шума је свуда наоколо по гребенима, брдима и косама изнад насеља, а тако исто и по косама и висовима између села и засеока, а и по самим селима има шумске вегетације: мањи и већи забрани, стрмије стране коса под шумом и шикаром, по оградама, међама и дуж рјечица и потока; без шуме су само дна долина, подови и блаже стране, и то су, очигледно, све крчевиме.

Становници Посавине и Семберије називају Брђанима сво становништво Мајевице, а супротно ове називају Равањцима (односно Семберцима, Посавцима).

Назив Мајевица је апелатив, односно сложеница од основе мај и наставка -ев- и -ица. Старији становници Мајевице имају изреку велика мајевица - подразумијевајући велико брдо/шуму.

На подручју Мајевице налази се четрдесет некропола са више од 400 камених, надгробних, средњовијековних споменика - стећака, а готово да нема села на Мајевици у којем не постоје. Бројност и величине говоре да на Мајевици насеља у средњем вијеку била честа, али мала. Мали број има украсе, или рјеђе натписе, али су они редовно ћирилични; украшени најчешће вјерским и статусним симболима.